уқ
uqуқ
1. Мазмунини ўзлаштирмоқ, билиб етмоқ; англамоқ, тушунмоқ.
Гапни гапир уққанга, жонни жонга суққанга. — Мақол
Қассоб бошини тез-тез ирғаб, уқиб олганини ишора қилди. — П. Турсун, Ўқитувчи
[Қоидаларни] Роса ўқиб, ёдлаб ол, Уқиб, дилга жойлаб ол. — Қ. Муҳаммадий
2. Пайқаб олмоқ, ҳис қилмоқ, сезмоқ.
Олимов бошқа болаларнинг ҳам ҳайрат билан боққан кўзларида шундай саволни уққан эди. — Ҳ. Назир, Сўнмас чақмоқлар
Қиз-жувонларнинг кўзларидан фақат қишлоқ одамларига хос соддалик ва теранликни уқиш мумкин. — Э. Усмонов, Ёлқин
UQ=
- уқмоқ, тушунмоқ – понимать, разуметь – ундерстанд. Ул бар мунï сен – буни сен уққин – пойми ты это–ундерстанд тҳис (ҚБН, 334₅).
ÏŠUQ
- илоҳий, муқаддас, азиз, табаррук – священный, святой – дивине. Анïŋдïн йирар-ул ïðуқ қут тез-ä – Ундай кишидан муқаддас бахт йироқлашади –Через него светит солнце божества – Тҳроугҳ ҳим тҳе сун оф тҳе деитй шинес (ҚБН, 37₁₁; ҚБН, 337; 19а14).